Bagrenje neslomljeno

Jedan od onih života (1993.) - Balašević
Muzička uspomena mojih iskustava u Vojvodini.

Kada sam napustio Srbiju sredinom 1994. godine, ikonski album Đorđa Balaševića, Jedan od onih života (1993.), je bio nov na policama. Kupio sam kopiju da me podseća na zemlju u koju sam se od nedavno zaljubio. Njegova muzika, sa svojim lirskim stilom i duhovitošću, me je već osvojila i postala mi je zvučna pesma za mnoge od mojih iskustava koje sam doživeo u Vojvodini. Očaravajuće pesme poput „Ne lomite mi bagrenje“ i vesele pesme poput „Virovitica“ iz njegove ranije distribucije Bezdan (1986.) su odjeknule u mojoj glavi kada sam se ukrcao u avion.

Ne lomite mi bagrenje
Bez njih će me vetrovi oduvati
Pustite ih moraju mi čuvati
Jednu tajnu zlatnu kao dukati
Ne lomite mi bagrenje
Pod njima sam je ljubio
Bosonogu i odbeglu od sna
Ne lomite mi bagrenje

So sorry USA, možda si ti ok,
možda me priče varaju, al’ ja bih ipak ostao tu.
Virovitica

Ljubio sam je (Vojvodinu, Srbiju, celu bivšu Jugoslaviju) pod bagremima… Nisam želeo da odem. Nisam znao šta bi došlo sledeće. Zaista bih radije da ostanem i da se ne vratim u SAD. Ja bih ipak ostao tu, ali ponekad ne možemo imati ono što želimo u ovom životu.

Vratio sam se na Balkan pet godina kasnije, 1999. godine, i Đorđe bi još jednom pružio zvučnu pesmu u značajnom trenutku u mom životu. Pogodi me sada, gledajući unazad, kako je primeren stih iz Jedan od onih života:

Vetar prosipa bokal fosfora.
Vitraž mraza na oknu prozora.
Jedne noći k’o ova, znaće Bog,
doslikaću portret života svog.
Portret mog života

Bog jeste slikar zivota mog. Nove radosne boje se skoro pridružile paleti. Evo, da vam doslikam mali portret života svog.

Šumarci Vodna, Skoplje, Makedonija
Šumarci padina Vodna koji čuvaju Skoplje.

Radio sam kao vođa ekipa sa lokalnom humanitarnom organizacijom koja se zove „AGAPE“ u Skoplju, Makedonija, obezbeđujući logističku podršku za dobrovoljne ekipe koje su stigle iz inostranstva. Naš zadatak je bio da pomognemo izbeglicama za vreme NATO bombardovanja – Albancima, Srbima, Romima – bez obzira koje nacionalnosti. U vremenu velike tame, svedočio sam sjajnim tačkama svetlosti: komšije i rođaci pomažući jedni drugima, pružajući utočište u svojim kućama. Čaj, kafa, i osmesi, koje su nam ponudili kada god da smo ih posetili i donosili pakete hrane, su mi stalno zagrejali srce. Ako smem da pozajmim frazu iz Njegoševog Gorskog vijenca, i da je primenim ovde sa svojim značenjem: „U dobru je lako dobro biti, na muci se poznaju junaci!“ Naši junaci su bili oni koji su se borili protiv očajanja sa otvorenim srcima i domovima.

Zaustavila me je na putu jedna izuzetna žena iz jedne od tih ekipa dobrovoljaca. Ime joj je bilo Dženifer. Bila je neverovatno lepa, ali prva lepota koju sam primetio je došla iznutra. Stigla je obučena za rad, za pakovanje hrane u magacinu, ne za noć u gradu. Došla je takođe opremljena sa srcem punim saosećanja i žarom da pomogne onima kojima je to bilo potrebno. Dok sam posmatrao njen rad i kako je sprijateljila ljude kojima smo služili, mislio sam, „Ne znam da li ću se ikada oženiti, ali ako to uradim, želeo bih da oženim nekoga kao što je ona!“

Njen boravak je trajao jedva dve nedelje, a zatim je otišla kući u SAD. Mislio sam da je neću više videti. Ona se ponovo vratila nakon nekoliko meseci da radi što više sa istom organizacijom. Bio sam oduševljen! Ali bio sam i prestravljen kao zec. Ja nisam nikakav Kazanova! Kako da uradim ovo? Mislio sam da je ona bila sasvim van moje lige.

Srećom, moji lokalni Skopljani drugari iz „AGAPE“ su došli da me spase. Rekli su, „Sviđa ti se Balašević, zar ne? Pa, on ima koncert ovde u Skoplju sledeće nedelje. Ovo je tvoja šansa! Idemo svi mi kao grupa, i u pravom trenutku, uz pravu pesmu, možeš da zamoliš Dženifer za izlazak.“

Balašević koncert karta, Skoplje, novembar 1999
Karta koja mi je promenila pravac života!

Svi smo otišli na koncert, kako smo planirali. Kad se približio kraj koncerta, još uvek nisam imao hrabrosti da zamolim Dženifer za izlazak! Noge mi su bile zamrznute na podu. Baš tada sam osetio čvrst podsticaj na ramenu, a neko reče, „Hajde, upitaj je!“ Stidljivo došetah do nje i upitah: „Hej, da li bi volela da izađeš na večeru sa mnom nekad?“ Njen odgovor me je zapanjio: „Bila bi mi čast.“

Manje od godinu dana kasnije, venčali smo se, 21. oktobra, 2000. Iako smo proveli narednih četrnaest godina u Sjedinjenim Američkim Državama, još uvek smo sanjali o povratku u zemlju naše prve ljubavi, naše zemlje bagrenja. Preselili smo se na primorje Crne Gore septembra 2014. godine, u Baru, sa naše dvoje dece koji sada često govore jezik bolje nego mi! Blagosloven sam čovek. Portret mog života nastavlja da raste u novim bojama i nijansama sa potezom ruke Maestra.

Da, ja zaista uživam u jednom od onih života. Hvala, Đorđe, za pesme. Hvala, Dženifer, za svu tvoju ljubav. Iza svega, hvala tebi najviše, dragi Bože, što me nisi nikada napustio ni ostavio kroz sve – i što je neko bagrenje ostalo kad sam se vratio.

 

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.